evo linka ovde

a tekst glasi:

		Kako nas banke pljačkaju - bajka o povoljnim kreditima! Globalnim finansijskim sistemom upravlja porodica Rotšild, a svoju moć održavaju krađom i eksploatacijom! Čitav njihov sistem se zasniva na ogromnoj prevari jer novac ne postoji u obliku u kojem ga mi vidimo. Papirni i kovani novac u vašem džepu nisu ničim pokriveni. Oni vrede samo onoliko koliko nas ubede da vrede. To su samo bezvredni papirići (menice ili garancije da će određeni iznos biti isplaćen) i komadi metala za koje su nas prevarom naveli da ih shvatimo ozbiljno. Veći deo „novca“ čak i ne možete posedovati. To su samo cifre na ekranu računara. „Novac“ se pušta u promet putem onoga što mi nazivamo „pozajmicom“, ali šta zapravo znači taj pojam? To je samo sistem koji nas drži u uverenju da postoji. Preskupo ništa Banke nam ne pozajmljuju ništa, a mi im za to plaćamo čitavo bogatstvo. Porodične loze, posebno Rotšildovi, već vekovima kontrolišu vlade i bankarski sistem i diktiraju zakone u oblasti finansija, te uvode ono što se naziva „frakcionalno pozajmljivanje rezervi“. Ono bankama dozvoljava da pozajme barem deset puta više od onoga što poseduju u svojim rezervama. Drugim rečima, pozajmljuju „novac“ koji ne poseduju i koji ne postoji – pod nazivom „kredit“ - i naplaćuju kamatu na njega. Kada odete u banku da pozajmite novac, recimo 50.000 evra, morate da im dostavite „garanciju“, tako što ćete staviti hipoteku na svoju kuću, zemljište, kola ili firmu koji će pripasti banci ukoliko ne otplatite svoj dug. Šta vam banka zauzvrat daje? Ništa. Na vaš račun upiše 50.000 evra - i to je to. Tih 50.000 zapravo ne postoji – to je nepostojeći „kredit“. Recimo da date nekome ček na 20.000 od tih originalnih 50.000, a primalac položi taj novac u drugu banku. Tada ta druga banka može da pozajmi deset puta 20.000 evra nekim drugim klijentima, potpuno legalno, i naplati im kamatu! Ukoliko pratite tih originalnih 50.000 evra iz banke u banku, iznos „kredita“ koji tako nastane cirkulišući kroz bankarski sistem je potpuno fantastičan. Banke zarađuju, svi ostali samo plaćaju kamate! Ovde govorimo o samo jednoj pozajmici koja, pre svega, nastaje ni iz čega. U mojim knjigama sam predstavio dokument pod nazivom „Tiho oružje za tihi rat“. To je insajderski priručnik o tome kako kontrolisati mase upotrebom „tihog oružja“ mentalne i emocionalne manipulacije. Dokument posebno izdvaja Majera Amšela Rotšilda, kao i energetski finansijski sistem koji je evoluirao iz njegovih zamisli. U njemu se kaže: "Gospodin Rotšild je davao svoje menice (bezvredne „pozajmice“) pojedincima i vladama. To je dovelo do preteranog samopouzdanja. Tada je novac učinio nedostižnim, pooštrio kontrolu sistema i pokupio garancije na koje je dobio ugovorno pravo. Tada je ciklus ponovljen. Takvi pritisci su se mogli upotrebiti da se započne rat. On bi kontrolisao dostupnost valute kako bi uticao na to ko će u ratu da pobedi. Vlada koja bi mu dozvolila da kontroliše ekonomski sistem, dobila bi njegovu podršku. Povraćaj pozajmice bi bio garantovan ekonomskom pomoći neprijatelju dužnika. Profit nastao ovom ekonomskom metodologijom čini gospodina Rotšilda sve bogatijim i on je u sve većoj mogućnosti da proširi svoje bogatstvo. On je shvatio da će, zbog pohlepe javnosti, vlada pristati na štampanje novca iznad propisanog nivoa (inflacija) pokrića plemenitim metalima ili proizvodnjom roba i usluga (bruto nacionalnog proizvoda, BDP-a). Na taj način Rotšildovi dolaze u posed vlada i većeg dela sveta. Ključni faktor je kamata na novac. Ukoliko se novac pusti u promet bez kamate i ne postoji kamata na novac u bilo kom obliku, on bi se vratio u svoju pravednu ulogu jedinice razmene energije koja prevazilazi ograničenja razmene. Čim se uvede kamata nastaje problem, jer počnete da zarađujete od novca i on više ne služi ljudima, već ih porobljava. Bez kamate - opasno po život Bankarski kreditno-kamatni sistem znači da jedinica razmene ljudskog rada od samog početka ulazi u opticaj u obliku duga. Vlade mogu da dođu do sopstvenog novca bez kamata da bi platile javne usluge, ali umesto toga one ga pozajmljuju iz bankarskog sistema, a stanovništvo je prinuđeno da ga vraća uz kamatu. Ista je situacija i kod fizičkih i pravnih lica. Vlade ne koriste sopstveni, beskamatni novac, jer ih kontrolišu porodice, koje kontrolišu i banke, pre svega Rotšildovi. Oni su izvršili i atentat na Abrahama Linkolna onda kada je on počeo da štampa beskamatni novac pod nazivom „grinbek“ kojim je želeo da finansira Sever u Američkom građanskom ratu. Rotšildovi su finansirali obe strane u Građanskom ratu, baš kao što to rade u svim ratovima koje započnu, ali je Linkoln na kraju odbio da plati njihove ogromne kamate. „Grinbek“ sistem je toliko dobro funkcionisao da je Linkoln razmišljao da ga uvede kao stalni način finansiranja vlade. To bi, za Rotšildove, bila najveća noćna mora, te je londonski časopis „Tajms“ koji je pod kontrolom te porodice, objavio sledeće: "Ukoliko ta neprikladna finansijska politika, koja poreklo vodi iz Severno-američke republike, postane trajno rešenje, tada će vlada sebi besplatno obezbediti novac. Na taj način će doći do svog novca koji joj je potreban za obavljanje trgovine. Postaće prosperitetnija nego ijedna ranije u istoriji civilizovanih vlada u svetu. Mozak čitave operacije i bogatstvo svih zemalja biće u Severnoj Americi. Ta vlada mora da bude uništena, jer će u protivnom ona uništiti svaku monarhiju na planeti." Rotšildovi su organizovali atentat na Linkolna koji je izveo Džon But 1865. godine, a to je bio i kraj grinbek politike. Na dan 4. juna 1963. godine, predsednik Džon F. Kenedi potpisao je izvršnu naredbu 11110 po kojoj se Sekretaru za finansije SAD dozvoljava da pusti u promet 4,29 milijardi dolara beskamatnog novca, pod nazivom „srebrni sertifikati“ koji su isključili iz igre Rotšildove i njihovu privatnu „centralnu američku banku“, Federalne rezerve. Dana 22. novembra 1963. godine izvršen je atentat na Kenedija i njegov sledbenik, Lindon Džonson, koji je prisustvovao atentatu, napustio je tu politiku. JFK je ubijen iz mnogo razloga, uključujući njegovo suprostavljanje izraelskom nuklearnom programu i eskalaciji rata u Vijetnamu. Lindon Džonson, marioneta Rotšildovih, podržavao je oba. Međutim, Kenedi je, pre svega, uklonjen zbog beskamatnog novca, a još od tada su Rotšildovi u ratu sa Kenedijevima. Bobi Kenedi, brat Džona F. Kenedija, i njegov sin, Džon Fitzerald Kenedi mlađi, bili su još neke žrtve na koje su Rotšildovi izvršili atentat. Neki istraživači tvrde da je izraelska obaveštajna agencija Mosad bila umešana u atentat na Džona F. Kenedija i to je krajnje razumljivo. Mosad, jedna od najzlokobnijih organizacija na licu zemlje, ne predstavlja Izrael, već Rotšildove koji poseduju Izrael. Možete videti zbog čega predsednici, premijeri i ostali rade sve što Rotšildovi zahtevaju od njih, jer znaju kakve ih posledice čekaju ako se ne ponašaju tako. Bum i krah Postoji još jedan važan aspekt razumevanja kamate na novac: kada uzmete kredit, banka „kreira“ iznos „pozajmice“ u obliku „kredita“. To zvuči očigledno i jednostavno, izuzev jedne stvari. Vi ne vraćate samo pozajmicu, već pozajmicu uvećanu za kamatu, a kamata nije „kreirana“, to je samo prosta cifra. To znači da nikada nema dovoljno „novca“ u opticaju da se otplate sve postojeće pozajmice i kamata. To je od fatalnog uticaja na ljudsku slobodu i smišljeno je samo i jedino zbog toga da se postara da nekretnine i imovina nakon bankrotstva i gubitka zbog nemogućnosti otplate pozajmice ostanu u okviru sistema. Sve je to deo energetskog paketa Rotšildovih koji omogućava kretanje bogatstva i energije ljudi u njihovom smeru. Fantastične sume novca koje izdvajate na ime poreza idu pravo u privatne banke da bi se isplatila kamata na „novac“ koji vlada može sama sebi da obezbedi i to bez kamate. Ono što nazivamo „privatizacijom“ je prodaja državne imovine kao odgovor na dug koji stvaraju banke. Najsiromašnije zemlje u svetu predaju kontrolu nad svojim zemljištem i resursima Rotšildovim bankama onda kada nisu u mogućnosti da otplate pozajmice, izmišljene specijalno zbog toga da bi ih namamile u zamku. Zaduživanje je izmišljeno da zameni fizičku okupaciju resursima bogatih i strateški pozicioniranih zemalja. Čim se država nađe u dužničkom odnosu prema Rotšildovim bankarima zbog nepostojećeg kredita, ona je primorana da preda kontrolu nad njenim unutrašnjim poslovima bankama, Svetskoj banci i Međunarodnom monetarnom fondu (MMF-u). Tada joj oni diktiraju ekonomsku i socijalnu politiku na svim nivoima. Svetska banka i MMF su „ćerke-firme“, u potpunosti u rukama Rotšildovih koje uvek na čelu imaju njihove ljude. Siromašne zemlje koje su u dugovima muku muče sa otplatom kredita i bivaju prinuđene da štede na socijalnim programima, zdravstvu, obrazovanju i humanitarnim projektima da bi bankama otplatile „dug“. Svet ne mora da živi u siromaštvu i konfliktima. Njime se manipuliše da bude tako da bi bio u skladu sa planom porodičnih loza o globalnom diktatoratu. Kontrolom izdavanja „novca“ putem kredita, Rotšildovi kontrolišu čitavu svetsku ekonomiju, kao što je i opisano u „Tihom oružju za tihi rat“. Po sopstvenoj želji mogu je razviti ili uništiti. Depresija koja je započela 2008. godine je još jedna tvorevina Rotšildovih da bi još više centralizovali globalne finansije i uveli dugoplaniranu svetsku centralnu banku. Rotšildovi već vekovima kreiraju bumove i krahove da bi unapredili sopstvene ciljeve, a to je veoma jednostavno kada imate u svojim rukama kamatu na novac i kontrolišete protok „valute“. Razlika između bumova i krahova je iznos „novca“ u opticaju, kao i njegova percepcirana vrednost. I jedno i drugo kontrolišu Rotšildovi. Oni i njima srodne porodice odlučuju o tome koliko će novca biti štampano i pušteno u promet preko banaka i vlada koje oni kontrolišu. Rotšildovi simuliraju bum tako što učine kredite dostupnim (stavljajući velike količine „novca“ u promet), što populaciju dovodi u dužničko ropstvo tokom onoga što se ekonomski može okarakterisati kao „dobra vremena“ . Zatim oni dovode do kraha ekonomije tako što pronalaze izgovor da povuku novac iz opticaja i učine kredite nedostupnijim. Pravna i fizička lica ne mogu da otplate svoje pozajmice, jer nema dovoljno novca u opticaju da bi se održala ekonomska aktivnost, a Rotšildovi prikupljaju plen u vidu kolaterala, položenih kao garancije prilikom uzimanja pozajmica od banke. To takođe i dramatično smanjuje broj postojećih firmi, a njihove proizvode i tržište preuzimaju Rotšildove korporacije da bi dalje centralizovale svoju globalnu ekonomsku moć. Ista je situacija i sa vladama. Kada depresija desetkuje prihode vlada one se i dalje zadužuju da bi održale potrošnju, a kontrola Rotšildovih nad vladama i njihovim agencijama nastavlja da raste. Zapravo, barem u velikom broju slučajeva, vlade, uključujući i vladu SAD-a i Velike Britanije, nalaze se u dužničkom ropstvu prema Rotšildovima - još od 30-ih godina prošlog veka. Tehnika Rotšildovih Ovde sam precizno opisao šta se dogodilo tokom godina „buma“ sredinom 90-ih, nakon čega je došlo do kraha u jesen 2008. godine i posledične „kreditne krize“. Sve je to maslo Rotšildovih i njihovih lakeja, kao što su Alan Grinspen, predsedavajući Rotšildovih američkih Federalnih rezervi i njegov sledbenik, Ben Bernanke, kojeg je, naravno, ponovo imenovao - Barak Husein Obama. Rotšildovi već stotinama godina smenjuju te cikluse, uključujući i krah Vol Strit berze 1929. godine i Veliku depresiju 30-ih. Isuviše plaćeni ekonomisti i njihovi puleni, od koje većina nema pojma šta se dešava, reći će vam da su krahovi i bumovi deo uobičajnog „ekonomskog ciklusa“. Kakva glupost. To je sistematična manipulacija da se pokradu svetska bogatstva. Rotšildovi i porodične loze barataju sa trilionima dolara dnevno na svetskim berzama i diktiraju da li će cena akcija porasti ili se smanjiti, tj. da li će berza doživeti procvat ili krah. Krahovi berzi se ne događaju tek tako – oni se režiraju. Ukoliko znate da će se dogoditi krah, jer ćete to sami prouzrokovati, znate i kako da prodate akcije kada one imaju najvišu vrednost i ponovo ih kupite onda kada do kraha dođe. Na taj način možete značajno da uvećate svoju imovinu i dođete u posed kompanija za samo delić njihove cene pre nego što manipulacijom dovedete do kolapsa. Klasični primer ovoga je slučaj Natana Rotšilda tokom bitke kod Vaterloa 1815. godine. Da je engleski vojvoda od Velingtona dobio bitku, londonska berza bi procvetala. Ukoliko bi francuski lider Napoleon prevagnuo, ona bi doživela kolaps. Rotšildovi su predvodili jednu informacionu i špijunsku operaciju, zapamćenu kao najbržu i najefektivniju u Evropi sa jednom širokom mrežom kontakata koji su koristili kodove i golubove-pismonoše za brzu i tajnu komunikaciju. Ta obaveštajna mreža će se, na kraju, razviti u Mosad, izraelsku obaveštajnu službu danas, kao i CIA i modernu verziju britanske obaveštajne službe. Na najvišem nivou, oni su ista organizacija, zajedno sa mnogim drugim nacionalnim bezbednosnim agencijama, kao i poštanskim i kurirskim službama, uključujući i službu „Federal Ekspres“ koja je u rukama Rotšildovih. To je omogućeno putem organizacije tipa paukove mreže ili sistema piramide u piramidi, u zavisnosti od toga koju analogiju preferirate. Ko izaziva ratove? Investitori na londonskoj berzi su 1815. godine znali da je obaveštajni sistem Rotšildovih bio bolji nego onaj koji je imala britanska vlada i to ne samo zato što su Rotšildovi kuriri bili jedini koji su imali dozvolu da prolaze i kroz britanske i kroz francuske blokade. Kako je bitka odmicala, sve oči su bile uprte u Natana Rotšilda. Da li je pobedio Velington ili Napoleon? Rotšildovi su dali signal svojim agentima da počnu da prodaju akcije i svi su sledili njihov primer verujući da Rotšild mora da ima informaciju da je Velington izgubio. Tržište je opalo za 98 odsto zbog panike, a investitori su izgubili bogatstva – ali ne i Rotšild. On je imao pravu informaciju skoro dan ranije nego što je stigla zvanična vest da je Velington odneo pobedu. Kada je tržište propalo, Natan Rotšild je poslao još jedan kodiran signal svojim agentima i oni su počeli da kupuju neverovatan broj akcija po oborenim cenama. Kada je to uradio, u London je stigla zvanična vest da je pobedio Velington. Cene akcija su skočile u nebesa i procenjuje se da je Rotšild uvećao svoje bogatstvo i imovinu 20 puta. Od tada oni kontrolišu britansku ekonomiju, pa stoga i vladu, bez obzira na to koja partija je zvanično „na vlasti“. Njujork „Tajms“ je 100 godina kasnije izvestio da je unuk Natana Rotšilda zatražio sudsku odluku da se iz štampe povuče knjiga u kojoj je bilo više detalja o „prevari kod Varteloa“, ali je njegov zahtev odbijen. Na taj način se manipuliše i to se svakodnevno dešava širom sveta. Globalne finansije, bez obzira da li su to bankarstvo, berze ili bilo šta drugo, su prosto trik poverenja. Kada ljudi imaju poverenja, oni kupuju i inevestiraju i ekonomija jača. Kada izgube poverenje, oni ne kupuju i ne investiraju i ekonomija slabi. Sve što je potrebno je neoptimistična ekonomska prognoza nekog od finansijskih portparola Rotšildovih ili glasina o ekonomskim problemima i kuća od karata preko noći pada. Rotšildovi su u tome eksperti. Oni i njihov bankarski kartel finansirali su obe strane u praktično svakom ratu od 1800. godine naovamo – koje su oni putem svojih agenata u vladama, vojsci i obaveštajnim službama i započeli. To je koštalo života najmanje stotinu miliona ljudi (75 miliona samo u dva svetska rata) i dozvolilo vladama i ljudima da budu kontrolisani putem otplate dugova. Kada ratovi unište zemlje, Rotšildov bankarski kartel im pozajmljuje još novca kako bi se rekonstruisale – uz kamatu, naravno. Oni, takođe, poseduju i čitavu armiju kompanija koje direktno prodaju oružje za basnoslovne profite, a još više putem davanja zajmova vladama da isto nabave. Kao što je Gatl Šnaper, žena Majera Amšela Rotšilda, rekla pre nego što je umrla 1849. godine: „Da moji sinovi ne žele ratove, njih ne bi ni bilo.“ Računari - predatori Današnji novčani sistem Rotšildovih funkcioniše putem mreže super-računara koji su povezani sa onima na berzama i tržištima novca i upravljaju virtualnim monopolom pod nazivom „trgovina visoke frekvencije“. Ona predstavlja 70 odsto ukupne razmene i može da obradi milione trgovina u sekundi. Proširila je dnevni obim trgovinske aktivnosti za 164 posto od 2005. godine i dramatično povećala brzinu po kojoj se, po njihovoj volji, svetska bogatstva mogu prikupiti ili uništiti globalna ekonomija. Putem sistema koji se zove „algoritmi predatori“, koji podržava veštačka inteligencija, ključni igrači su u mogućnosti da dominiraju svetskim finansijama kao nikada pre. Oni plaćaju ogromne sume za pristup računarima berze da bi imali prilike da vide potencijalne kupovine pre nego što se one obave i tada upotrebe fantastičnu brzinu sopstvenih super-računara da bi ih u toj kupovini pretekli. Manji trgovci nemaju šansi u tom takmičenju, jer sistem Rotšildovih kontroliše sve. Džo Saluci, iz brokerske kuće Temis Trejding u Nju Džersiju, rekao je sledeće: „Mi smo samo miševi koji igraju oko nogu slonova kapitala i njihovih super-računara“. Kada komentatori govore o užasnim vremenima za bankarski sektor, oni promašuju temu. Da, loše je za one koji gube svoju ušteđevinu, domove i radna mesta. Međutim, Rotšildovi i njihova pridružna mreža porodičnih loza, poseduju sistem i diktiraju pravila igre. Kao što sam ranije rekao, ukoliko posedujete fudbal kao igru, nije bitno koji će tim savladati koji, jer kogod da pobedi, vi i dalje u rukama držite konce. Kompanija Meril Linč je možda propala, ali ukoliko pratite trag tajnog vlasništva, videćete da ju je apsorbovala Benk ov Amerika, još jedna banka Rotšildovih. Igra se nastavlja samo ovaj put sa manje imena na listi.